"Boli me glava, stoji mi knedla u grlu, muka mi je, boli me stomak, bole me leđa, lupa mi srce, vrti mi se u glavi, ne mogu da spavam, preznojavam se, da ipak odem i na skener i magnetnu rezonancu, za svaki slučaj..."
Nekada govorimo kroz neprijatne i uznemiravajuće telesne simptome (za koje je nakon specijalističkih pregleda utvrđeno da ne postoji medicinski uzrok) jer nam je teško da prepoznamo, osetimo i izrazimo osećanja i kažemo: "Plašim se, ljut sam, tužan sam, razočaran sam, teško mi je, uznemirava me to i to, zbog toga i toga..."
Kada smo bili bebe, naš jedini način reagovanja na spoljašnje i unutrašnje draži bio je kroz telo. Uz pomoć majke i okoline, učili smo da prepoznamo, imenujemo, obradimo, nosimo i artikulišemo osećanja.
U zavisnosti od kapaciteta majke i okoline da nose, obrade, verbalizuju naša neizdiferencirana osećanja, mi ćemo manje ili više uspešno steći sposobnost da i sami izražavamo osećanja, govorimo i mislimo o njima.
Ukoliko nam je ta sposobnost umanjena, psihoterapeut nam pomaže da onespokojavajuće telesne simptome prepoznamo kao osećanja, prevedemo ih u reči i proširimo kapacitet da o osećanjima mislimo i izražavamo ih.
Kroz ovakav proces, intenzitet neprijatnih telesnih simptoma postaje značajno umanjen ili u potpunosti otklonjen, jer je izgubio svoju funkciju razdvajanja telesnog od mentalnog aparata.